Piše: prof. Zehrudin ef. Hadžić, glavni imam MIZ Jajce

Sinoć poslije teravije i druženja sa musafirima došao sam pred džamiju, bilo je jedan sat poslije ponoći. Prolazeći pored abdestane vidjeh, ponovo, svijetlo!

Otvori sam vrata, polahko, i ponovo on-leži.

Prošli put je rekao: “Ja sam zaspao radi koncentracije, izvini!”

Prije na dva dana rekao je idući prema abdestani prije sabaha: “Mogu li ja malo zaspati, sehurio sam!”

A sad kaže u bunilu: “Mobitel zvoni!”

Kažem mu: “Ne ustaj, spavaj, odmaraj… “, spustio se na drvenu klupu i zaspao.

Tog jutra idući sa sabaha ponovo sam svratio u abdestanu.

Spava!

Ustade!

Kažem lezi.

Leže!

Pokrio sam ga dekom i rekao spavaj. Popravio je deku preko leđa i zaspao!

To je drvena klupa, dužine čovjeka, ali širina nije bila dovoljna, pa je ležao na boku. Svaki dan zabavlja građane i turiste pjevajući ispred centralnog šehidskog spomen obilježja u Jajcu.

Miroljubiv i nenasilan, osim kada uz lijekove konzumira i alkohol. Tada psuje, galami i urliče. Prepušten Bogu, milosti prolaznika i sebi. Živi dan za danom, bez plana, bez nadanja, bez želje ni za čim, osim da pjeva.

Nema straha, nema hrabrosti! Bez kuće, bez ičeg.

Ismet rahmetli bi provodio “taj vakat” pričajući s prosjacima, kažem mu: “Bolan Ismete pa izgubi vrijeme s njima!”

Kaže Ismet: “Draže mi je biti s njima i pričati nego s velikodostojnicima! Manje me boli glava od njih…”

A meni sinoć bi drago što je abdestana bila otključana, iako sam rekao da se zaključava!

U biti on i nije prosjak, pjava i zarađuje, pošteno, pa ko dadne drage volje koliko hoće! Poštenije nego mnogi od nas.

Gledajući beskućnike, prosjake i maloumnike često se ponašaju normalnije od nas “normalnih”. Nemaju zle namjere, ne mrze, ne spletkare. O

njih se čovjek može ogriješiti ili osevapiti. Zato na prosjaka ne podvikni. Ako možeš pomoć, pomozi. Ako ne možeš pomoć, ne igraj se.

Kaže jedna nene: “Ne kažnjava Bog štapom nego belajem!”

(Jajce Online)